Tisina Dodira
Lezim na desnom boku. Polozaj fetusa mi odmara ledja i rusi sve rehabilitujuce teze. Ti ulazis u sobu i ceo svet odjednom ima oblik moje usne skoljke koja napregnuto ceka da kanalise tvoje teske korake, do bubne opne koja bi me trgnula iz sna u kome te nema. Cekam, da pridjes, da sednes kraj mene i umorno me pogledas kako se pravim da spavam samo da bih dobila jos par blagih pokreta tvojih savrsenih ruku mirisom duvana opranih, po svojoj kosi i levom obrazu. Volim kada osetim olaksanje svaki put kada me ugledas. Volim taj osecaj tvog skrovista od buke i raznih neizbeznih toksina. Spustas mi celo na rame i polako otvaram oci ne bih li videla poznati umor na dnu modrih dubina tvoga pogleda. Ali ne... Cudan sjaj me u sekundi razbudjuje u potpunosti. Sjaj koji uznemiruje svaku celiju. I cutis. I cutim. Pridizem se polako i prinosim usne tvojim ocima. Zelim da zazmuris. Da spavas. Da odmoris. Ali ti odbijas moje zelje i blago savijajuci vrat, pronalazis put do moje kljucne kosti. Kao da si celog zivota vapio za oblikom bas tog dela moga tela, gladno je grizes, ali ne bolis. Odmah potom ljubis, ali ne govoris. A onda tiho sapuces, ne razumem te. Ne zelim da razumem. Hocu samo da osecam. Hocu da me uvedes u svet gde reci ne znace nista! Gde se recima ne vrsi nikakva trampa, gde se ne kupuje lepom recju i ne prodaje brutalno izrecenim istinama. Hocu da utonem u tvoju tisinu bez ijedne reci. Hocu da osete kako su nevazne bas tu i tada, da nam ne trebaju da bi ostali spojeni, da ne zavisimo od njihove forme, oblika i znacenja! Hocu da ponizno kleknu pred emocijom i napuste prostoriju iz cistog srama svog beznacaja. Samo emocija... I onda... Polako skidas sa sebe prasnjavu svakodnevicu, lezes pored mene i pogledom pokusavas da mi smiris razbuktalu strast. Znam sta zelis, kako zelis, znam da zelis samo da me gledas i procistis vidike, rasteras svu gamad koja celoga dana vrsi invaziju na tvoje horizonte, znam da zelis samo da me osecas pored sebe, da mi mazis kozu i umiris uznemirenost u njenoj mekoci, znam da zelis samo da se grejes isijavajucom toplinom koju sam akumulirala u dugim sporoprolazecim minutima bez tebe. Obavijena mekanim frotirom natopljenim mirisom lavande, prepustena mastanjima koja se granice sa ludilom, ispunjavam ti zelju i cutim. Mirujem. Ispunjavam ti zelju dok vrisak mi para utrobu u trenutku u kome mi uzvracas istom merom ispunjavajuci me kao najpozeljniju zelju ikada... I cutimo... I volimo... Ali ne govorimo...
Svi Moji B[l]ogovi
Trenutak u kome se ne osecam ni kao Proslost, ni kao Proslost2 Proslosti, ni kao Hidrogen koji zbori toliko mudrosti namenski iritirajuci zavidne crnke, niti kao neko ko ima bilo cime da odzvoni Alert ovom matriksu, niti kao Seherezada koja je u hiljadu i jednoj noci shvatila da je ponekad borba uzaludna a ljubav precenjena...trenutak u kome shvatam svoje pripadanje bas ovde, posle toliko iskustva i nadogradjivanja zrelosti, zaticem se kako uzivam i osecam onu cuvenu jednostavnost kojoj tezim u svim segmentima svog zivota. Odustajem od Ljubavnika i svog alter ega i preuzimam kormilo. Moj zivot, moj brod, samo na neku santu leda da ne naletim pre nego ispisem sve sto zelim. A ima toga dosta. Mislim da mi je dijagnoza: Visak inspiracije i energije! Neizlecivo! " Lutanje, lutanje, zavodljivo saputanje, zudnja sto te zove da pleses, da letis, da slobodan budes, trazis i umes, nadjes, razumes i moju zedj savladas..." etc....etc....etc....
Trenutak u kome zelim Sebe golu da stavim kao background ovog texta, izvijena u luku pored nekog izvora toplote, cvrstih grudi i zategnutog dupeta, kukova visoko izdignutih ka smislu svoga postojanja.
Trenutak u kome zelim da priznam sebi sve ono sto ne mogu, ne umem ili ne zelim. Sve one sitne lazi koje koristimo da obmanemo sujetu i prividno je zavaramo. Sve one fantazije zelim da demantujem i uramljena surovom realnoscu da se predstavim svima onima koji ocekuju ili su ocekivali Vise i Bolje i Iskrenije!
Jer ovde, u ovom matriksu, samo iskrenost ili pak apsolutna izmisljotina upakovana u lep font i satkana od probranih reci pokupljenih po jeftinim knjigama, ljubavnim romanima i spanskim sapunicama, mogu da se prihvate i shvate.
Secam se jednog bloga na kome je Domacin pricao svoja iskustva sa zenama. Secam se jos uvek sa koliko iskrenosti, na opste zgrazavanje muskaraca i odusevljenje zena, je degradirao sopstvenu licnost u odnosu sa svojom vencanom zenom i sa koliko elana je izdizao svoju sujetu i tastinu, svoj britki Um i jedinstvenu emociju.
Trenutak u kome je opisan povratak iz prevare i ulazak u bracnu postelju u kojoj ga je cekala Njegova zena, topla i snena uvek spremna da mu se da. Secam se opisa koji je napokon objasnio jedan sasvim mali delic muskog mozga : "...a onda sam joj rasrio noge i utonuo sam u poznatost koja mi je tog trenutka bila prekopotrebna..."...Koliko muskaraca prizna sebi da je zena nista do luka u kojoj bace sidro, glavna stanica u kojoj odmaraju vozila koja su presla dug put, napusteni peron uglancanih shina koji je otvoren samo za umorne putnike namernike.
Trenutak u kome pronalazim sebe u tekstovima raznih ljudi, cudnih psiholoskih sklopova koji neskriveno obelodanjuju svoje mane i velicaju svoje vrline kroz, misle oni, neprimetne stilske figure izandjanih citata...
Trenutak u kome pronalazim inspiraciju da malo budem ONO sto stvarno Jesam.
Trenutak u kome postajem Dodir, prekopotrebna svima zeljnih dodira.
Trenutak u kome shvatam Koliko sam Njegova?
Trenutak nepobitne istine....
...ili trenutak uzdizanja lazi...
