Bez Imena
Ćutim.
Nemam ime, niti naziv ovom osećanju koje ćutim.
Ne znam.
Sve neke nepoznate oko mene, a matematike me uvek bilo strah.
Oduzmem se cela kad predamnom stoji težak zadatak.
Utrnem.
Utihnem.
Pravim se da ne postojim kao, zabavni ker kad glumi da je mrtav.
Možda i mene neko nagradi slatkišem ako dobro odglumim...
...da ne postojim...
Posmatram.
Sebe posmatram u Njegovim očima,
a onda se drznem i posmatram se njegovim očima.
Zadrhti mi telo, sklupča se duša...
Strah od nebitnosti je tako jak, tako opipljiv.
Tako blizak...
Osećam.
Na ledjima pogled težak, sladak, mirišljav.
Lepi mi se za lopatice.
Okrećem se hipotisano,
i u trenutku shvatim matemtiku,
nasmejem se,
sve znam!
Tako ga dobro osećam.
Tako dobro znam da ne smem da ga imam...
Ćutim...
Okrenem se opet prema mojim očima boje ćilibara.
Istrpim svoju nevažnost,
pokleknem pred sopstvenom slabošću.
I postojimo...
Počeću da verjem u beskraj naše besmislenosti...
