Izadji Iz Moje Duse, jer hocu da te zaboravim...

Kraj Sveta

Provela sam dva divna dana na mom kraju sveta.
Moja fabrika kiseonika, energije, kreativnosti, osmeha, setnje, pozitivne energije, prijatelja.
Tako se lako uklopim u prirodu, postanem deo nje, prepustim joj se da mi diktira tempo zivota, postujem je i divim joj se. Divim se njenoj lepoti, divim se njenoj moci, njenom nenametljivom gospodarenju svetom.
Tamo se slazem sa neslozivim, uklapam se sa neuklopivim ljudima, situacijama, snovima.
Tamo pronadjem prekopotreban mir. Spokojstvo koje me vraca sopstvenim vrednostima. Tamo razmisljam bez pritiska, tamo mi se misli razbistre, rezon izostri, instinkti postanu glavni savetnici.
Pobegla sam tamo iz jedne svadje, jednostavno sam pokupila decu, za pola sata u merkatoru pazarila hranu za deset dana ( megalomanka), poslala par poruka gde cu biti sledecih 48 sati van dometa ( stvarno nema domet tamo, mada postoji jedno mesto gde stizu poruke, ali to je samo za Ne Daj Boze), sela u kola i cao zdravo - moja oaza mira. Moj beg od buke.
Silazim s puta kolima, prelazim mostic preko potoka, psujem put do placa koji nikako da srede, i ulazim u svoje carstvo...carstvo belih rada!
Ceo plac ispred kuce prekriven belim radama, suma tik iza kuce olistala, divna, grandiozna, zelena! S grizom savesti grazim preko belih rada i parkiram ispod sljive malorotkinje ( ali je zato idealna za veranje dece i nocno igranje zmurki ), izlazim iz auta i napokon DISEM!
Duboko uvlacim cist vazduh i dozvoljavam bonhijama da mi zahvalno donesu olaksanje.
Napokon sam na svom terenu.
Ovde mi ne moze niko nista - sve i da mi moze!
Komsiluk vec tu ( vikendica pored ), pozdravljamo se kao da smo odrasli zajedno - Ma cekajte! Mi i jesmo odrasli zajedno!
To je jedno od mojih najvrednijih prijateljstva, beskompromisnih, bezuslovnih, retkih, fantasticnih. Ona je cerka pokojnog prijatelja mog tate ( njih dvojica su zajedno pazarili plac do placa tu ) i nas dve smo totalno razlicite - po svemu i u svemu. A slazemo se bolje od svih onih " Isto mislimo draga moja ljub ljub" drugarica. Ne mislimo isto, ne zivimo isto, ne delimo nista osim divne uspomene na detinjstvo.
Odjednom mi se u glavi javlja slika Nje i Mene kako sedimo u sred polja i pletemo vencice od belih rada. Ona ima kikice vezane, nisko vezane, prerano se razvila, prerano postala " devojka", prerano usla u pubertet, prerano shvatila definiciju srama - za razliku od mene koja sam tek skoro usla u pubertet ( smeh ). Ja sedim pored nje sa visoko zategnutim kikicama koje su zivahno igrale oko moje glave dok bih hodala, jos ravna ko daska ali sa gornjim delom kupaceg ispod majce za slucaj da me tera da se suncamo pored potoka, jos uvek nisam dobila menstruaciju i pitala bih je kako to izgleda ali nismo toliko bliske iako disemo isti vazduh, delimo vrucu pogacu i sir i zajedno beremo bele rade! Nemam nijednu bubuljicu i nervira me sto mi se decaci nabacuju, a njoj ne! Ja nisam zgodna kao onda, ali se smejem glasnije i lupim u sekudni kolicinu gluposti koju ona ne pomisli za mesec dana. Nenametljiva je, brat joj ( kreten jedan) nabio komplekse. Deformisao je u neprivlacnu priliku iako ne ume sakriti svoj istancani smisao za humor.
Odrasle smo, izradjale decu, i tako se cudno pronasle u tom nasem kraju sveta.
Ona zivi u srecnom braku.
I kada bih opisala jedan pravi brak, srecni brak, dok ih smrt ne razdvoji ( daleko bilo ) brak - to bi bili oni. Nespojivi cini se na prvi pogled, ali tako savrseno uklopljeni.
Radujem se sto ih vidim, oni meni jos vise - kazu, nikad im nije dosadno kad ja dodjem. Shvatam to kao kompliment i vec se iznosi vruca pita, salata, sok, vec pocinju pecakanja:

" Ajde odmori pa da bacimo jednu" - govori u prolazu bez napadno povisene intonacije, samo ona i ja razumemo tu provokaciju.

" Naucila si napokon da igras jamb?" - uzvracam istom merom sa osmehom i zadovoljno se uvaljujem u stolicu.

" Ajde ajde, osecam da cu te danas odrati" - govori mi dok deci sece kolace.Godinama to prica, ali jednostavno premalo srece u ljubavi imam pa mi se kocka uvek okrene na potreban broj.

Savrsena atmosfera...

Tako drugacija od mog zivota.
Ne bih mogla da izdrzim tempo da ponekad ne ukocim na kraju sveta.
Jednostavno ne bih mogla. Makar Jednom, Dva puta, Tri puta godisnje. Sve je bolje od Nikada.
Moramo imati neko mesto gde se vracamo svojim vrednostima. Moramo imati neki potok ciji nas zubor podseti kako smo ustvari prolazni, providni, hladni, ledeni ponekad! Moramo da imamo neko polje belih rada da shvatimo da je lepota u oku posmatraca ali i u nasem srcu, da se nahranimo jednostavnoscu tog cveta. Moramo da imamo neku crkvu, neki manastir u koji udjemo ponizno i pokajemo se iskreno za sve sto ucinismo i sve sto nismo, za sve sto cinimo i sto bi trebali da cinimo...morali bi da imamo neku cesmu sa koje bi se ponekad napili izvorske vode, ledene.

Dva divna dana...brdo opranih sudova, brdo spremljene hrane, brdo osmeha...jednostavnost zivljenja i uzivanje u istom.
Tamo shvatim koliko je ustvari, lako biti srecan...

Dobro vece, ovo iznad vas je sazvezdje srece :)