Utorak, Oktobar 18, 2011
Zagrli me Recima
Ne umem da pisem vise.
Izgubila sam svaki osecaj za formu, nemam stila, pravopis je sve grdniji, gramatika me zbunjuje, mesam metafore i hiperbole - iste su mi! Oksimoroni od mene prave morona. Strava i uzas!
Ne osecam nijednu rec koju napisem; pisem ih na silu. Pokusavam da prodrem do sopstvenog razuma kuckanjem u tastaturu i izbacivanjem misli, kao da mi fali prostora za neke nove misli, za neka nova pravilna shvatanja, za neke nove slike u glavi, u oku...u dusi.
Pricam sinoc sa mojom virtuelnom prijateljicom.
________________________ubaceni deo__________________________
Da, verujem u virtuelna prijateljstva.
Ne, ne verujem u virtuelne ljubavi. Probala sam, bljutave su verujte mi i nikako iste kao u napisanoj formi.
Prijateljstvo je nesto trece. Ume da ispadne dobro jer ne ulazimo niti u jedno virtuelno prijateljstvo, sa emocijom kao sto ulazimo u ljubav.
Vec previse puta citano - ne, hvala.
___________________kraj ubacenog dela___________________________
Poznajemo se preko neta ima tome vec deset godina. Nikad se videle nismo, a i ne moramo. Tu u omedjanoj kocki koja zraci, pricamo o svemu i svacemu, ona mi ponekad, ali jako jako retko, pogleda u planete. Cesto je boli glava, retko izlazi iz kuce. Jedna od mnogo virtuelnih prica koje nas ne ostave ravnodusnim. Kada sam prvi put slusala njenu pricu, pozelela sam da je zagrlim. Da je prislonim na rame i izvrsim reviziju secanja. Da joj izbrisem svako secanje koje ima - a ima ih. I nisu bas lepa. Jedna od onih zivotnih prica koje ne nestanu iz glave kada prestane zujanje kompa i realnost vas vrati u kolotecinu.
Pokusala sam vise puta da pomognem, bilo kako, ali ne zeli. Ucaurena u svom stanu i svom zivotu u kojem ne moze da je takne niko kome ne dozvoli, zivi svoj zivot, bira svoje prijatelje ( virtuelno) i ne zeli vise. Rekla bih da je navukla fobiju od ljudi, realnosti i spoljasnjeg sveta. Zivi u virtuelnom jer mnogo manje boli. Makar fizicki ne moze niko da te zaboli...
Ona me poznaje bolje nego mnogi ljudi koji me okruzuju svakodnevno. Ona zna kad dodjem i potrazim je, negde je zagustilo. Neka konfuzija je preuzela komandu nad mojim mozgom; zna i cuti, pusta me da zatrazim da mi kaze Sta da radim, a onda mi socno i ocekivano na pise: " Pa ne znam, mogu da ti kazem sta bi mogla da uradis, ali ti svakako uradis po svome."
I tako uvek.
Jednog dana, pre tri godine, oktobar je bio, kada je " muvanje" sa sadasnjim i dalje aktuelnim Losim krenulo i zalaufalo se Bogme, dobro, nasla sam je na netu i kazala joj da je hitno potrebno da mi zijne u planete. Nisam pomenula zasto, posle 30 sekundi na monitoru se pojavilo:
" Sta je mala? Klinac s posla, a?"
Secam se da sam ostala sokirana, a mene malo stvari na ovom svetu moze da sokira. Gledala sam slova na ekranu i razmisljala: Koje su sanse da na srecu pogodi tako nesto?
Onda je nastavila da prica i kazala mi da NIKAKO, ali NIKAKO ne ulazim u ljubavnu vezu sa njim. Naravno, nisam poslusala. Svesno sam preuzela rizik da nastradam, da nastradamo, da ceo svet ode u tri lepe - ja sam ponovo osetila zaljubljenost. Ja sam ponovo disala. Ja sam ponovo volela - i to je sve sto je bilo vazno u tom trenutku. Nemoguce je objasniti nekome ko nije doziveo to, koliki je blagoslov kada iz emotivne ( dugogodisnje emotivne) frigidnosti, upadnete u emotivnu izludjenost, plodnost, konstantnuuzbudjenost. Kada zelite. Kada ste zeljeni. Kada shvatite da ste pronasli coveka koji vas ispunjava i kad nije u vama...
Tesko je odreci se tako retko jake stvari.
A pride imate blizu 40.
Ko je lud? Planete ili ja?
Ma sta..Masta!
Fantastican je osecaj kada neko pogledom pokrene hiljadu slapova u dusi.
Moguce je pokrenuti i recima to, ali ne tako jako. Ne tako istinski, ne takvu fantasticnost koja kulminira kada udahnemo slatkasti miris svezine. I onda okusimo slatkastu pljuvacku pomesanu sa dotrajalim orbitom. i navucemo se na glatki jezik koji nikada nece reci " Volim te". I nasmesimo se...hiljadu iskucanih volim te ne moze da zameni to precutno, neizreceno, zastrasujuce Voli Me...
Dobar dan, ovo iznad nas je Ljubav :)
Onaj osecaj kad protiv sebe ne mozes...obuzme te i vise nisi svoja...I iako znas da provalija je ispred tebe ti koracas srcem k njoj. Ne vidis je, slepa si, i samo pustis da te vetar nosi dok moze. Da lebdis u osecaju srece, dok god je to moguce. Ne opires se, samo koracas.
...a ljubavi ima raznih. I ti si dovoljno jaka da svaku ponaosob prepoznaš i ispoljiš i daruješ i primaš...
razmisljankO, nemam pojma. danas sam vrcava, lJubavna, nepodnosljiva :)))
Koja od one dve u tebi je ovaj put pisala?
Ljubav vrca ne sve strane... :-)
Taj, bas taj:)
Dusu mi je promenio preko noci, da...sa njim sam Dobra, sa njim sam Ja - Ja.:)
I to je to.
I nikome to ne možeš opisati ni nacrtati ako nije osetio. To je kao slepom opisivati boje ili gluvom Betovenovu muziku. Taj pogled koji menja sve, koji nas menja iz korena.
