Utorak, Novembar 15, 2011
Imaginacija Duse
Sve reci koje izlaze is tebe,
boje moj svet paletom divnih boja,
jarkih i mirisljavih;
Sve reci kojima me gadjas,
stvore neke nove oblike moga smisla i postojanja.
Slusam te kako govoris i prepustam se intonaciji;
ponekad je sasvim nebitno sta kazes, vec kako mi to saopstis.
Ceo zivot mi postane zavistan od neznosti u tvome glasu,
od brige ili totalne nezainteresovanosti...
Posmatram tvoju reakciju kada ti kazem da te volim,
i nisam dovoljno brza da uhvatim ti zadovoljni sjaj u oku,
ili bilo kakvu naznaku da ti godi moja ljubav.
Prihvatas je kao pruzenu ruku -po automatizmu.
Ispunjavas neka moja ocekivanja kao i mene...
... retko, zeljno, prebrzo za zapamtiti...
Postajes moja stvarna imaginacija.
A ja se ne snalazim dobro u jarkim mastarijama...
...gubim se...
Postajem samo deo tvoje zamisli,
igracka tvojim mislima,
opipljivost na distanci.
Tek ponekad, kad mraz pocne zloslutno da sapuce,
ti se priblizis, zagrlis me i ugrejes promrzlu dusu.
I onda shvatim;
nikada necu biti dovoljno jaka,
dovoljno zrela,
i dovoljno hrabra, da prestanem da te volim...
Ne plasih se pravih stvari: )
Plasim se ovakvih osecanja, jer me bole prejako.
