Muk Duše
Zanemi ceo svet kad shvatim tugu u tebi.
Odjednom,
začuju se rojevi pčela u nekoj dalekoj zemlji,
kako obleću divno polje tek procvalog cveća.
Začuje se i šum mora koje uznemireno pokušava talasima da vrati zvezdu...
Da li iko može da zamisli tišinu univerzuma?
Kako je moguće voleti sav taj mrak, sav taj beskraj?
Svu tu tišinu bez zrikavaca?
Kažu, Lepo je,
Oni retki koji su posetili beskraj univerzuma,
kažu, Divno je...
Od čega oni beže?
Meni je divan tvoj zagrljaj u prolazu.
I onaj san od pre par noći.
Divno mi je sunce i malena plaža,
divan mi je spokoj pored onog koga volim.
Male stvari pokreću u meni ogromna osećanja,
Velikih se obećanja plašim...
I velikih ljudi koji tako malo ljudskog u sebi imaju...
Plaše me i velike ideje koje ne mogu da se realizuju!
Plaše me i moje velike želje koje ne mogu da ostvarim.
Dobro je kad utihne ceo svet,
i u vazduhu osetim miris lavande...
Umiri me naša neostvarenost.
Bez Imena
Ćutim.
Nemam ime, niti naziv ovom osećanju koje ćutim.
Ne znam.
Sve neke nepoznate oko mene, a matematike me uvek bilo strah.
Oduzmem se cela kad predamnom stoji težak zadatak.
Utrnem.
Utihnem.
Pravim se da ne postojim kao, zabavni ker kad glumi da je mrtav.
Možda i mene neko nagradi slatkišem ako dobro odglumim...
...da ne postojim...
Posmatram.
Sebe posmatram u Njegovim očima,
a onda se drznem i posmatram se njegovim očima.
Zadrhti mi telo, sklupča se duša...
Strah od nebitnosti je tako jak, tako opipljiv.
Tako blizak...
Osećam.
Na ledjima pogled težak, sladak, mirišljav.
Lepi mi se za lopatice.
Okrećem se hipotisano,
i u trenutku shvatim matemtiku,
nasmejem se,
sve znam!
Tako ga dobro osećam.
Tako dobro znam da ne smem da ga imam...
Ćutim...
Okrenem se opet prema mojim očima boje ćilibara.
Istrpim svoju nevažnost,
pokleknem pred sopstvenom slabošću.
I postojimo...
Počeću da verjem u beskraj naše besmislenosti...
