Sreda, Decembar 28, 2011

Muk Duše

Zanemi ceo svet kad shvatim tugu u tebi.

Odjednom,

začuju se rojevi pčela u nekoj dalekoj zemlji,

kako obleću divno polje tek procvalog cveća.

Začuje se i šum mora koje uznemireno pokušava talasima da vrati zvezdu...

Da li iko može da zamisli tišinu univerzuma?

Kako je moguće voleti sav taj mrak, sav taj beskraj?

Svu tu tišinu bez zrikavaca? 

Kažu, Lepo je,

Oni retki koji su posetili beskraj univerzuma,

kažu, Divno je...

Od čega oni beže?

Meni je divan tvoj zagrljaj u prolazu.

I onaj san od pre par noći.

Divno mi je sunce i malena plaža,

divan mi je spokoj pored onog koga volim.

Male stvari pokreću u meni ogromna osećanja,

Velikih se obećanja plašim...

I velikih ljudi koji tako malo ljudskog u sebi imaju...

Plaše me i velike ideje koje ne mogu da se realizuju!

Plaše me i moje velike želje koje ne mogu da ostvarim.

Dobro je kad utihne ceo svet,

i u vazduhu osetim miris lavande...

Umiri me naša neostvarenost. 

 

 

 

 

[Odgovori]

Nestvarnost mene ne umiruje. Iritira me i secka mi telo na komadiće. Kida. Čupa. Urla, boli... Čak i kada na lavandu miriše.

Comment by roksana (12/28/2011 17:06)

[Odgovori]

Hm, da li neostvarenost umiruje? Ili baš uznemiruje?
Lepa pesma.

Comment by sanjarenja56 (12/28/2011 08:44)

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me